Spodobe bez
mozga bauljaju ulicama, idu levo desno, teško govore tražeći parče živog mesa. Ne, to
nije scena iz serije o zobijima nego vikend na ulicama Beograda. Krvavih očiju
hramlju od kluba do kluba, da udahnu malo života sebi rakijom i pohotnim
pogledima, udaraju po trafici u kojoj se kriju radnice koje ne smeju da prodaju
piće posle deset. Ujutro je sve mirno i vide se samo tragovi sinoćnjeg
zombiranja: ispovraćani ćoškovi, tu i tamo fleka od krvi, srča po ulicama i
pokoja slomljena autobuska stanica. Malo manje zastrašujući prizori se mogu
videti u seriji The Walking dead (2010 – danas; odbijam da je pomenem najlošijim srpskim prevodom još od Snatch-a). Dodajte na to prosečne strahove svake majke tinejdžera i
imate sjajan horror. A svaki sjajan horror crpi inspiraciju iz aktuelnih tema.
Odlično priređena
atmosfera zombi apokalipse u seriji izaziva u nama osećaje nemira, efekte
slične efektima političkih govora. Spuštanje potreba na nivo bezbednosti omogućava
vođama da lakše manipulišu zombijima.
Jasna podela na nas i njih, uz reči kao što su terorista, deca, oružje masovnog
uništenja, ebola, budućnost – omogućuju da svaki zakon i odluka vlade mogu da
prođu. Ali na kraju ostaju prazni gradovi sa bilbordima na sve strane i
popucalim ulicama.
Potrošili smo
beskonačne trake proizvoda i sada konzumiramo jedni druge u očajničkoj borbi za
dizanje ega, za to parče mesa za poneti ili za ovde. Bilo da zarivamo zube u
meso, ili, pak, samo izlažemo svoje meso (ili točkove), hranimo se svojom
poželjnošću i priznanjima, ali plaćamo cenu stavljanja cene na sebe - postajemo
roba. Tu unutrašnju borbu koja se preliva u spoljašnjost od cirkona i ključeva
od kola je moguće dočarati samo sa toliko krvi i mozgova prosutih po ulici kao u Walking Dead-u. U svetu masovnih medija,
vulgarne prekomercijalizacije, kulta uspeha i apsolutističkih zahteva za
potpunom i konstantnom srećom, Walking Dead
postavlja pitanja gde je mozak? gde su emocije? gde je saosećanje? šta nas to
čini ljudima? koliko jedemo jedni druge i gde nas je to dovelo? Po crtačima
stripa The Walking dead dovelo nas je do (prelepih) kadrova napuštenih gradova
u kojima su samo automobili, stanovi i ostali simboli socijalnog uspeha, a
ljudi nema. Ljudi su pobegli sami od
sebe.
Naravno, tu
je grupa naših junaka koji štite praktično zaboravljene moralne vrednosti. Samoaktualizovani
pojedinci, Abraham Maslov bi rekao, su usamljeni u svetu konzumenata. Idu od
jednog do drugog obećanog mesta, spasa koji tražimo u religiji, umetnosti,
istočnjačkoj duhovnoj tehnici, ali se svaki spas ispostavlja kao prazna zgrada
sa tragovima od krvi. U Distopiji resursi su ograničeni, pa i u kulturi vlada
zakon jačeg. Naravno, gde ima pravih ljudi ima i ljubavi, saosećanja,
drugarstva, ali i zavisti, agresije, svađe, prevare…
Peta sezona
ove serije traje i sve se ponavlja (pominju se planovi za desetu sezonu), uči
nas da je život borba, krv, znoj, suze i sve tako iznova. Naši junaci padaju,
ustaju, rastu, umiru i ponekad se seksaju.
Serija ne
objašnjava kako smo došli dovde, to znamo i sami. Svakim fejsbuk lajkom, svakim
oduševljenjem novom verzijom Ajfona smo sve bliži Walking Dead-ovoj viziji apokaliptične budućnosti. Ekipa The Walking dead-a poručuje: vreme je da se manemo lajkova i pogledamo selfiju u oči.
Nema komentara:
Objavi komentar