Adrenalin (2006)

U Adrenalinu  (Crank, Neveldine-Taylor, 2006) glavni negativac je liku kojeg tumači Džejson Statam ubrizgao otrov Pekinški koktel (ili kako ga češće nazivaju u filmu - kinesko sranje) koji može da neutrališe samo adrenalin, tako da Džejson juri kroz film istražujući sve načine na koje se može dići nivo epinefrina u krvi; naš junak, inače plaćeni ubica koji se zaljubio i rešio da napusti krvavi posao, jurca po gradu, ludo vozi, započinje tuče, puca, ubija, beži od pandura, sluša brzu muziku, pije energetske napitke, drogira se svim vrstama legalnih i nelegalnih supstanci na koje naleti, šokira se lopaticama za reanimaciju, samopovređuje se, ubrizgava si epinefrin, ima seksualne odnose na javnom mestu na oči autobusa punog kineskih srednjoškolki, većinu filma gologuz... Ova preterana moždana oluja je samo prvi nivo jednog slojevitog remek dela, pošto Neveldin i Tejlor kroz metaforu o „kineskom sranju“ kritikuju zapadno društvo i njegov negativni uticaj na pojedinca.

 

Statamov lik, po Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, ispunjava kriterijume za dijagnostikovanje Graničnog poremećaja ličnosti:

-          intenzivni nestabilni odnosi sa drugima, uz demonizaciju drugih,

-          impulsivnost u barem dve autodestruktivne aktivnosti

-          parasuicidalni pokušaji

-          afektivna nestabilnost

-          nemogućnost kontrolisanja besa

-          paranoja

U tom smislu se Krenk može prikazivati kao edukativni film, pošto živopisno dočarava stanje osobe koja pati od ovog emocionalnog poremećaja, a kinesko sranje je taj osećaj neizdrža koji adrenalinski ovisnici pokušavaju da neutrališu provokacijom bori-se-ili-beži odgovora.

 
S druge strane, svako od nas se može poistovetiti sa shvatanjem jurnjave kroz dan kao pitanja života ili smrti: imamo osećaj da ćemo da umremo ukoliko ne stignemo na sastanak na vreme ili ne uradimo sve što smo zacrtali u nikad dovoljno dugačkom danu. Adrenalin raskrinkava sve površne ideale koje nam Holivud servira kao kul: živi se samo jednom (YOLO), brza kola, mačizam, konzumentska kultura, gangsterski stil života, kult selfa... 


Kao začetak novog žanra - vajolens porna, genijalni režiserski duo se tako lako igra sa gledaočevim osećanjima da smo već na polovini filma u potpunosti desenzitizirani na scene eksplicitnog nasilja (ili baš zadovoljava naš šadenfrojde) i tera nas da se zapitamo koji je udeo Holivuda u svetskim problemima. Drugi likovi u filmu su slabo razrađeni sa ciljem dočaravanja površnih odnosa u kapitalističkom društvu. Takođe, dijalozi su svedeni i glupi kao što život nekad zna da bude. Kao svojevrsan eksperiment Krenk je kritika samog holivuda i koristeći se svim mogućim etničkim i rodnim stereotipima viđenim na filmskom platnu uspeva da uvredi većinu svojih gledalaca. 

Kvariša: Za kraj filma su ostavljena dva obrta i samo zbog njih vredi izdržati kroz 88 minuta preteranog nasilja i besciljnog psovanja – taman kad pomislimo da je naš antiheroj uspeo i polomio vulve svim negativcima, glavni negativac, onaj sa početka filma, mu ubrizga još jedno kinesko sranje. Neposredno posle toga stiče se utisak da Džejson  preživljava pad iz helikoptera, što će se potvrditi u nastavku filma (Krenk 2), te ne možemo da se otrgnemo utisku da Statama (kasting je toliko dobar da se na trenutke gubi granica između Statama i njegovog lika) poredimo sa Isusom, ali Neveldin-Tejlor zaključuju da zapadni svet, dve hiljade godina kasnije, još nije spreman da prašta. Jasna je poruka svim menadžerima, samohranim majkama i razuzdanim klincima iz bratstva da nećemo umreti ako stanemo, a sam kraj se može protumačiti i kao pitanje: konzumenti da li ste već mrtvi?