Rokiju je opet uspelo!
Okupio je drim tim dotrajalih akcionih heroja i napravio čudo. Pomenućemo
samo Terminatora, Džona MekKlejna, Transportera, Malog Lija i nabildovanog
crnju, o Ultimejt fajterima da i ne govorimo… Što je 7 veličanstvenih (1960) bio za generaciju bejbi bumera, to je za X generaciju
film Plaćenici (The Expendables, 2010).
Scenario je jednostavan:
Roki i drugari naoružani do zuba iz nekog razloga idu u Latinsku Ameriku da
polome vulve nekim zlim vojnicima. Sve podseća na krizu srednjih godina: voze
opasne motore, furaju tetovaže, pištolje, tompuse…
Ali, Roki nije samo sakupio
najplaćenije glumce, dao im oružje i čekao šta će da se desi, što se vidi kada
se zagrebe ispod površine i kada se ova priča o deset tipova koji jedni drugima
čuvaju guzice sagleda iz svih uglova. To silno merenje čije je oružje veće,
znojava prebildovana muška tela, rvanje u blatu, sama Brus Vilisova falusoidna
frizura – odmotavaju poruku filma i ne
možemo da ne skinemo kapu Rokijevoj genijalnosti kao scenariste, režisera i
liberala. Plaćenici je u stvari
film o želji muškaraca da slobodno izraze svoje homoseksualne tendencije. U uštogljenom
Holivudu to nije moguće učiniti otvoreno, pa Roki, kao najveći umetnici pod režimima
opresije (pokvarena vojska Latinoameričke države protiv koje se naši junaci
bore je simbol za konzervativno društvo) stvara remek delo koje govori o istopolnom
seksualnom odnosu prikrivenom u oružani sukob. Roki nam zapravo poručuje: kakav
je ovo svet u kome je nasilje prihvatljivo, štaviše – zabavno, a
ljubav između dva muškarca se osuđuje.
Lajtmotiv filma je penetracija; penetracija Plaćenika duboko iza leđa neprijateljskih redova, noževa koji prodiru u meso, metaka koji
probijaju pancire. Naši akcioni heroji
to ne rade u privatnosti svojih soba, nego na velikom platnu, širom Amerika, sa glasnim eksplozijama i dignutom glavom. Ključne scene borbe zaista podsećaju na gej klub – svi se
mrdaju, dobro zabavljaju, znojavi, mišićavi se rvu uz dobru muziku. Film je u
isto vreme i grub i emotivan, romantičan i perverzan. Kasting bi mogao takođe
da se opiše kao perverzija, a dijalozi su tako svedeni i glupi da daju taj osećaj
pornića.
Roki je ovim ostvarenjem
opalio šamar celoj homofobičnoj javnosti i zatvorenoj filmskoj industriji.
Možda je od šamara bolji termin šljep po guzi.
Nema komentara:
Objavi komentar