Plaćenici - momci samo žele da se zabavljaju

Rokiju je opet uspelo! Okupio je drim tim dotrajalih akcionih heroja i napravio čudo. Pomenućemo samo Terminatora, Džona MekKlejna, Transportera, Malog Lija i nabildovanog crnju, o Ultimejt fajterima da i ne govorimo… Što je 7 veličanstvenih (1960) bio za generaciju bejbi bumera, to je za X generaciju film Plaćenici (The Expendables, 2010).

Scenario je jednostavan: Roki i drugari naoružani do zuba iz nekog razloga idu u Latinsku Ameriku da polome vulve nekim zlim vojnicima. Sve podseća na krizu srednjih godina: voze opasne motore, furaju tetovaže, pištolje, tompuse… 

Ali, Roki nije samo sakupio najplaćenije glumce, dao im oružje i čekao šta će da se desi, što se vidi kada se zagrebe ispod površine i kada se ova priča o deset tipova koji jedni drugima čuvaju guzice sagleda iz svih uglova. To silno merenje čije je oružje veće, znojava prebildovana muška tela, rvanje u blatu, sama Brus Vilisova falusoidna frizura – odmotavaju poruku filma i ne možemo da ne skinemo kapu Rokijevoj genijalnosti kao scenariste, režisera i liberala. Plaćenici je u stvari film o želji muškaraca da slobodno izraze svoje homoseksualne tendencije. U uštogljenom Holivudu to nije moguće učiniti otvoreno, pa Roki, kao najveći umetnici pod režimima opresije (pokvarena vojska Latinoameričke države protiv koje se naši junaci bore je simbol za konzervativno društvo) stvara remek delo koje govori o istopolnom seksualnom odnosu prikrivenom u oružani sukob. Roki nam zapravo poručuje: kakav je ovo svet u kome je nasilje  prihvatljivo, štaviše – zabavno, a ljubav između dva muškarca se osuđuje. 

Lajtmotiv filma je penetracija; penetracija Plaćenika duboko iza leđa neprijateljskih redova, noževa koji prodiru u meso, metaka koji probijaju pancire. Naši akcioni heroji to ne rade u privatnosti svojih soba, nego na velikom platnu, širom Amerika, sa glasnim eksplozijama i dignutom glavom. Ključne scene borbe zaista podsećaju na gej klub – svi se mrdaju, dobro zabavljaju, znojavi, mišićavi se rvu uz dobru muziku. Film je u isto vreme i grub i emotivan, romantičan i perverzan. Kasting bi mogao takođe da se opiše kao perverzija, a dijalozi su tako svedeni i glupi da daju taj osećaj pornića.

 

Roki je ovim ostvarenjem opalio šamar celoj homofobičnoj javnosti i zatvorenoj filmskoj industriji. Možda je od šamara bolji termin šljep po guzi.

Đavo nosi Pradu: Religija za početnike

Nastao pre više od 8 godina (davne 2006), aktuelan dan danas, Đavo nosi Pradu se bavi temom suštine religije i duhovnog života.

Postavka je jednostavna: mlada protagonistkinja dolazi u najvažniji modni časopis na svetu kao lični asistent direktorke koja ju maltretira i iskorišćava; svi u časopisu traže od junakinje da promeni svoje ideale ne bi li napredovala u beskrupuloznom svetu mode.

Šta zapravo poručuje ova Biblija u obliku celuloidne trake? Film odbacuje površno  shvatanje hrišćanstva o Bradatom batici i večnom životu - u suštini metaforu bilo koje religije. Đavo nosi Pradu tera gledaoca da se zapita šta je to đavolsko, a šta božansko u čoveku. Istančanom analizom detalja u filmu dolazi se do toga da je Bog zapravo stil života koji je ispravan prema ličnosti pojedinca, praćenje poruke koju šalju svete knjige - u smislu ne čini ni drugima ni sebi ono što misliš da je loše – zbog sebe. Većina nas ima vaspitanjem usađene ideje šta je dobro i sa tim povezane emocionalne reakcije – lepe kada činimo dobro i loše kada ne uspemo u tome. Ukoliko se nakupi loših (đavolskih) emocija znaju da izjedaju dušu, te nam zagorčaju život; negativni osećaji kao pohlepa i zavist nagrizaju duševni mir (osim u slučaju korporativnih psihopata koji nisu ni dobili dušu na početku). Obećanje raja je upravo lagodan život, uverenost da smo pošteno postupali prema sebi, svojim mislima i drugim ljudima. To je nagrada na kraju – umiranje s osmehom na licu znajući da smo uradili sve kako treba; ko to razume nagrada mu traje čitav život, što je, u terminima kvantne temporologije – veoma blizu večnosti. Takve ideje u različitim prenesenim značenjima postoje u svim religijama.

 

Pominjanje Đavola u naslovu i šeficino konstantno postavljanje visokih zahteva bez pohvale svojih službenika nas, navodi da pomislimo da je lik Meril Strip – najvažnije osobe u svetu mode – otelotvorenje Đavola, ali zapravo nije, što otkrivamo pri kraju filma. Ona je vizija svemoćnog Boga koji postavlja zahteve, ali nas voli. Zanimljiva je i poruka da je ideja o Bogu kao muškarcu deo patrijarhalnih dogmi za koje nema mesta u 21. veku. A Đavo, Đavo je sama industrija mode, svet glamura, bogatstva, ali i gordosti, zavisti i halapljivosti, u kojoj su osobe površne kao tkanine koje prave deca u Kini, a modne kuće ih preprodaju po vrtoglavim cenama. 

  

Čemu onda priča o antropomorfnom Bogu? Naša junakinja se na početku pridržava „pravih“ vrednosti zapadne kulture. Ali, čovek gleda oko sebe i misli da oni koji imaju više – imaju više, pa ga je potrebno malo zastrašiti, jer slušamo ono što nas je vaspitavalo - očeva jaka ruka. Bog mora biti strog. I čoveku je potreban u obličju čoveka (žene). I u ovoj priči Bog (Meril Strip) iskušava našu junakiju (ona je Noje 21. veka), koja na kraju istrajava, priznaje da je grešila i odriče se grehova u duhu katolicizma. Tokom filma, svi oko nje joj govore da u svakom trenutku može da odustane od tog groznog posla, što nije preneseno značenje za samoubistvo, nego ideja da od bilo kog materijalnog ili statusnog životnog cilja može da se odustane i da zadovoljstvo životom dolazi iz ciljeva kao što su ljubav i činjenje dobrog.

Po mišljenju (i preporuci) redakcije Poetike Holivuda Đavo nosi Pradu bi mogao da se zove Religija za početnike i trebalo bi da se prikazuje u školama, crkvama, na RTS-u o verskim praznicima.