50 nijansi neravnopravnosti

50 nijansi Siva (2015) reklamiraju kao film za žene. Jeste ženski film, ali ne zato što je to ljubavna priča sa elementima sado-mazo erotike, već osuda položaja žena u prikrivenom patrijarhatu i početak četvrtog talasa feminizma.

Ovo je naizgled ravnopravno društvo, a zapravo, muškarci drže sve konce u rukama i održavaju stanje ekonomskom moći, pozivanjem na tradiciju, agresijom. Agresijom! Žene mogu da glasaju, imamo zakone o mobingu, ali zapravo, u svakodnevnom odnosu žene su građani nižeg reda. Na poslu se manje uvažava njihovo mišljenje, mere se po fizičkom izgledu, moraju da se trude duplo više od muškarca, nipodaštava se njihova sposobnost vožnje, rasuđivanja i izdržljivost, kritikuje se njihovo seksualno ponašanje, u isto vreme tražeći da budu i prelepe i dobre majke i smerne i prodorne u poslu i pametne, uključujući sve ono šta se za muškarce unapred pretpostavlja.

Nasilje kao kralj neravnopravnosti polova je uzeto u filmu da opiše odnos prema lepšem polu (možda je slabijem prigodniji izraz pošto je to karakteristika koja se iskorišćava). Koliko muškarci gaze žene nam dočaravaju scene vezivanja i bičevanja koje pokazuju opštu apatiju i reaktivnost žena (koje su im nametnute) u odnostima na svakom nivou. Svako upadanje ženi u reč, manja plata, buljenje u grudi umesto slušanja šta ima da kaže, korišćenje pms-a kao argument, snishodljiv pogled ako je prerano rodila dete ili sažaljiv ako nije rađala bole kao udarac seksualnim pomagalom po zadnjici. Niži prihodi i težak pristup bolje plaćenim poslovima, predrasude, institucije koje ne uspevaju da zaštite žrtve nasilja, prebacivanje krivice za seksualno uznemiravanje na žrtve su vezivanje ruku ženama jednako kao u seksualnim igricama u filmu.

Ali Holivud ne bi bio holivud kada blokbasteri ne bi bili slojeviti. Ako zanemarimo polove glavnih aktera dobijamo jednu društvenu opomenu. I nad ocem familije ima otac: kako su religija i država uređene po obliku porodice, tako moćnike možemo gledati kao očeve (bogove) u društvu. Kapitalistički magnati bičuju male ljude svojim proizvodima, tržištima, reklamama. Ljudi moraju da rade danonoćno kako bi zadovoljili želje koje su im projektovali marketinški stručnjaci. 50 nijansi prikazuje sve perverzne načine na koje nas kapitalizam muči, izbija iz nas svaku trunku proaktivnosti i osećaja da smo ljudska bića. Udarac po zadnjici se čuje u zvuku zavedene mase na stadionu, melodiji mobilnog telefona koji nas čini stalno dostupnim gazdi, zvuku očitavanja nepotrebnog proizvoda na kasi, a ruke su nam vezane kreditima, lošim zakonima i strahom.

Sve u svemu nas tuku i vezuju, mašinerija udara po radnicima, radnici udaraju po domaćicama, tako da je, kao i uvek, najveći teret ovog „civilizovanog“ društva na ženama, a mi pokušavamo da ubedimo sebe da uživamo u tome. To je pravi sado-mazo odnos.