Srbija voli Igru prestola

Bliži se ponedeljak i nova epizoda pete sezone Igre prestola. Uzbuđeni smo kao na izbornu noć. Srbija je na nogama, podeljena i ostrašćena. Torrenti se refreshuju, kokice podgrevaju.

Igra prestola nas podseća na davna vremena kada su se ljudi gadili kepeca i plaćali da ih gledaju u cirkusu. Pitanje nije zašto mi volimo da gledamo seriju punu incesta, kopiladi, odrgubljenih glava, silovanja, orgijanja i naravno omiljenih scena - seksa sa kepecom. Pitanje je zašto takvih sadržaja nema više. Ima li ko da ne voli sirove scene homoseksualnog seksa, i naravno, potonju kaznu, pošto znamo da će kod R. R. Martina svi da poginu (u vodu). Može li biti ičeg lepšeg od doživljaja puritanske katarze tokom gledanja svih stvari koje osuđujemo? Autoritarnu ličnost[1] su ispitivali počevši od pitanja kako je moguće da je došlo do Drugog svetskog rata. Valjda zato što je zanimljiviji od repriza Porodičnog blaga. 

"Strah reže dublje od mačeva" R. R. Martin

Možemo pratiti korelaciju popularnosti serije i popularnost Prvog Premijera Vlade. Koja je razlika između Lanistera koji vraćaju svoje dugove i Vučića koji nikome nisu dužni ostali? Kolilko smo daleko od tog srednjeg veka i podela na vladajuće porodice sa svojim podelama na demokrate i radikale i old skul radikale? Kao pravi mali nacoši imamo ambivalentan odnos prema likovima iz ove serije, kao i prema likovima iz serije u Vladi. Volimo Njega, pevamo mu pesme, još više ga se plašimo. Voleli bi da vidimo da padne, ali ne smemo to da priznamo, ni javno ni sebi.  

Iza Velikog zida

Možda seriju gledamo zbog predivnih predela u scenama koje su snimane u irskim prostranstvima i Dubrovniku (u Dubrovniku su snimane scene u Kraljevoj luci, odakle vladaju Lanisteri). A možda nas to destruktivno i nacionalističko u nama tera da gledamo Igru prestola pošto samo želi opet da vidi kako Dubrovnik gori, a svima je jasno da je pitanje vremena kad će Lanisteri da najebu. A ako nas je nešto naučila ova serija to je da taman kada misliš da je neko pobedio i da je kralj Vesterosa, do kraja epizode mu leti glava.

Prelazak uskog mora

Moguć razlog populatrnosti serije u Srbiji je sličnost sa kulturom srednjeg veka u srpskoj politici i opštem stanju u privredi. Previše likova i isprepletana radnja čine da se gledaoci osećaju malim i zbunjenim, kao pred uzrocima i posledicama ekonomske krize. Generalno, Strašno, strašno je igra koje volimo da se igramo u svakodnevnom ćaskanju, pa je tako volimo i u seriji. Dobra je za prekraćivanje vremena i držanje podanika na svom mestu. Zastrašivanje spoljašnnjim neprijateljem je osnova svakog autoritarnog sistema. Beli šetači iza Velikog zida, Islamska država, Albanci, Lanisteri, Hrvati, devedesete, Dotraki, Povratak Šešelja, Drugi Šešeljov odlazak - svi su nam za vratom… Naslovi u novinama nam uvlače strah u kosti ne bi li sedeli kod kuće srećni što nam nije gore i glasali za veću nadležnost komunalne policije, Vučića, bilo koga, samo da nas spasi. Kao narod Vesterosa koji čeka princezu na zmaju, ali to je tek za ko zna koliko sezona… 

Sada je mesec maj, ali pripremite se, u Srbiji zima dolazi.

 

"Ne postoje heroji... u životu, nemani pobede" R. R. Martin

---

[1] Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije: Autoritarna ličnost je prema Teodoru Adornu, osoben sklop crta ličnosti, stavova i vrednosti, tipičan za pojedinca koji ima izrazitu antidemokratsku orijentaciju. Obuhvata sledeće osobine ličnosti: submisivan i idolopoklonički stav prema autoritetu, krutost u mišljenju, sklonost stereotipijama, konzervativnost, konvencionalnost, destruktivnost, cinizam, sklonost potiskivanju, preterana sklonost ka redu i „čvrstoj ruci“

50 nijansi neravnopravnosti

50 nijansi Siva (2015) reklamiraju kao film za žene. Jeste ženski film, ali ne zato što je to ljubavna priča sa elementima sado-mazo erotike, već osuda položaja žena u prikrivenom patrijarhatu i početak četvrtog talasa feminizma.

Ovo je naizgled ravnopravno društvo, a zapravo, muškarci drže sve konce u rukama i održavaju stanje ekonomskom moći, pozivanjem na tradiciju, agresijom. Agresijom! Žene mogu da glasaju, imamo zakone o mobingu, ali zapravo, u svakodnevnom odnosu žene su građani nižeg reda. Na poslu se manje uvažava njihovo mišljenje, mere se po fizičkom izgledu, moraju da se trude duplo više od muškarca, nipodaštava se njihova sposobnost vožnje, rasuđivanja i izdržljivost, kritikuje se njihovo seksualno ponašanje, u isto vreme tražeći da budu i prelepe i dobre majke i smerne i prodorne u poslu i pametne, uključujući sve ono šta se za muškarce unapred pretpostavlja.

Nasilje kao kralj neravnopravnosti polova je uzeto u filmu da opiše odnos prema lepšem polu (možda je slabijem prigodniji izraz pošto je to karakteristika koja se iskorišćava). Koliko muškarci gaze žene nam dočaravaju scene vezivanja i bičevanja koje pokazuju opštu apatiju i reaktivnost žena (koje su im nametnute) u odnostima na svakom nivou. Svako upadanje ženi u reč, manja plata, buljenje u grudi umesto slušanja šta ima da kaže, korišćenje pms-a kao argument, snishodljiv pogled ako je prerano rodila dete ili sažaljiv ako nije rađala bole kao udarac seksualnim pomagalom po zadnjici. Niži prihodi i težak pristup bolje plaćenim poslovima, predrasude, institucije koje ne uspevaju da zaštite žrtve nasilja, prebacivanje krivice za seksualno uznemiravanje na žrtve su vezivanje ruku ženama jednako kao u seksualnim igricama u filmu.

Ali Holivud ne bi bio holivud kada blokbasteri ne bi bili slojeviti. Ako zanemarimo polove glavnih aktera dobijamo jednu društvenu opomenu. I nad ocem familije ima otac: kako su religija i država uređene po obliku porodice, tako moćnike možemo gledati kao očeve (bogove) u društvu. Kapitalistički magnati bičuju male ljude svojim proizvodima, tržištima, reklamama. Ljudi moraju da rade danonoćno kako bi zadovoljili želje koje su im projektovali marketinški stručnjaci. 50 nijansi prikazuje sve perverzne načine na koje nas kapitalizam muči, izbija iz nas svaku trunku proaktivnosti i osećaja da smo ljudska bića. Udarac po zadnjici se čuje u zvuku zavedene mase na stadionu, melodiji mobilnog telefona koji nas čini stalno dostupnim gazdi, zvuku očitavanja nepotrebnog proizvoda na kasi, a ruke su nam vezane kreditima, lošim zakonima i strahom.

Sve u svemu nas tuku i vezuju, mašinerija udara po radnicima, radnici udaraju po domaćicama, tako da je, kao i uvek, najveći teret ovog „civilizovanog“ društva na ženama, a mi pokušavamo da ubedimo sebe da uživamo u tome. To je pravi sado-mazo odnos.

Liza En protiv gladi u svetu (mode)

Trend filmova za odrasle koji parodiraju naslove holivudskih hitova ne zamire, valjda zato što su upadljivi, u njima isplivaju potisnute percepcije seksualnog, a i drkaroši imaju smisao za humor. Nedavno penzionisana Liza En briljira u jednoj od svojih poslednjih uloga - u filmu Nemoj reći mami bejbisiterka je drolja (tinejdž komedija čiji je naslov izvitoperen glasi Nemoj reći mami bejbisiterka je mrtva, mi se sećamo poetičnog prevoda sa RTS-a Nemoj reći mami kod kuće smo sami).

 

Liza En, u fiktivnoj ulozi sebe, ostavlja bejbisiterku kod kuće i zabranjuje joj da dovodi momke. Bejbisiterka, naravno, dovodi momka i vodi ljubav sa njim, ali ih Liza hvata na delu i za kaznu bejbisiterka mora da gleda dok Liza vodi ljubav sa njenim mladim momkom vatreno, vešto i dugotrajno dok on ne padne od umora i zadovoljstva i izjavi da je bilo fenomenalno. Ovim filmom Liza pljuje u lice celoj pedofilskoj (što bi Henk Mudi iz Kalifornikacije rekao) modnoj industriji sa žgoljavim modelima sa reklama koji imaju telo dvanaestogodišnjeg dečaka i svoj laganoj erotici bez dlake na ženskom telu. Dovoljno su i žene i muškarci trpeli teror preseksualizovanja neseksualnog, čačkaličastih ideala koji izazivaju anoreksiju, anksioznost oko svog tela i depresiju kod žena, a zbunjenost u pogledu seksualne orijentacije i nezadovoljenost kod muškaraca. Vreme je da se vrate obline i da žene ponovo budu žene i da žude za njima zbog njihovih sekundarnih seksualnih karakteristika. Tamo gde je holivudska A produkcija zakazala filmovi za odrasle prolaze sa svim peticama.

Što je još važnije, poručuje naša junakinja, vreme je da se prestane sa fejsliftinzima, botoksima i šminkom, idealizacijom seksa sa maloletnicama i da se ponovo poštuju godine. Liza En stavlja M u milfača (što bi Čvarkov iz Državnog posla rekao), pokazuje da zategnutost daje danak neiskustvu i da se mamice vraćaju u modu. Na stranu Edipov kompleks (doslovan prevod milfače – majka s kojom bih spavao) koji je doprineo popularizaciji ovog žanra pornografije; Liza je zrela žena na vrhuncu svoje moći. Zašto bi požuda usmerena na mlado telo bila rezervisana samo za muškarce? Liza ukazuje na te licemernosti našeg društva i želi zalogaj mladog mesa. Liza En, mi ti salutiramo (levom rukom).

Predator – relativistička studija

Predator, 1987: Snažni, tehnološki napredni vanzemaljac ubija jednog po jednog člana specijalne vojne jedinice predvođene Arnoldom Švarcenegerom u džungli  Centralne Amerike. Kada pobije sve osim jednog, Švarci ulazi u igru i maca dolazi na vratanca, te se postavlja  pitanje ko je predator, a ko lovina.

Predator nam poručuje da svemir nije zainteresovan za nas, naše nebitne živote, naše mobilne telefone i reprodukcije poznatih slika. Svemir nema nista lično protiv nas, ali stolica* se događa. Stolica se događa bilo da si indijanac – Izviđač u Švarcijevoj jedinici, nabildovani crnac (Apolo Krid iz Rokija) ili budući guverner Kalifornije.  Svet je džungla u kojoj moraš da se boriš da bi preživeo i nema vremena za kuknjavu (ako se izboriš – ok, a ako ne – umireš i nema ljutiš).

Tako nam je bliska, sveprisutna i naizgled urođena ideja o pravdi. Zaboravljamo da je pravda koncept koji ne postoji u prirodi i ideal koji nije dosegnut ni u društvu: vuk pojede slatkog zeku, deca u africi gladuju, jedan procenat stanovništva drži ogromno bogatstvo u svojim rukama, političari kradu, kriminalci prolaze nekažnjeno, a čokolada najlepše želje od 100g je neprimetno smanjena na 90g za istu cenu. Drugim rečima – predatori na sve strane. Ideja pravde je primamljiva, ali nismo je ostvarili i nećemo, zbog relativnosti pojma i njegove idealističke prirode. Ali se mi grčevito držimo za pravdu očekujući da univerzum bude fer prama nama samo zato što smo mi fer prema njemu (i ljudima oko sebe). Ta ideja je jednostavno glupa i ako verujemo u to treba da se osećamo glupavo. Detinjasta su očekivanja da bi trebalo da dobiješ povišicu samo zato što si je zaslužio i da bi trebalo da prođeš ispit zato što si naučio, da ne treba da dobiješ kancer iako si se zdravo hranio čitavog života i bacao đubre staroj komšinici. Dobrim ljudima se ne dešavaju samo dobre stvari. Stolica se događa i najboljima od nas (npr. Švarciju).

Svi mislimo da smo posebne pahuljice. Zapravo, nismo posebna vrsta mnogo različita od životinja. Samo zato što imamo sposobnost da mislimo o sebi kao o posebnim pahuljicama u svetu prirode ne znači da nismo glupi kad mislimo da smo „izabrani“. Svemir nas ne gleda kao na posebnu vrstu, a tek ne vidi tebe kao posebnijeg među posebnima. Predator, sa svojim pogledom iz drugog lica (određeni kadrovi su snimani tako da kamera posmatra naše junake iz perspektive predatora) pokušava da nam relativizuje naš egocentrični pogled na svet, kako na ljudski rod tako i na sebe. Film ističe pogrešnost tumačenja evolucije kao nečega što ima početak i kraj (kraj na kojem stavljamo ljudksi rod). Ne znam da li je za nepoznavanje evolucije kriva religija, nastavnici biologije ili bežanje sa časova. Evolucija je princip, veća verovatnoca preživljavanja prilagodjenijih gena  (prilagođenih na trenutne uslove), na čijem kraju nije čovek. Čovek čak nije ni najprilagođeniji samo zato što je napravio Ajfon (ako je prenošenje gena merilo, mnogih vrsta insekata ima više nego ljudi i imaju mnogobrojnije potomstvo). Perverzno glorifikovana moždana kora (zaslužna za sposobnost odvajanja označenog od označitelja kao osnovne razlike između čoveka i životinje) je samo organ koji se pokazao koristan za preživljavanje i prenošenje genetskog materijala, kao i krila bubamare ili rogovi jelena.

U nastavcima filma Predator i Osmi putnik se dovode u isti scenario, gde se bore na život i smrt, a ljudi se nalaze u unakrsnoj vatri. Jasno je da se misli na dve velike političke partije svake moderne „demokratije“ u čijoj borbi je običan čovek samo kolateralna šteta. Opet, stolica se događa i nema ljutiš. 

* Stolica – izmet, feces, ekskrement.